Јајои Кусама, јапанска уметница чије су туфнице и огледала у „Собама бесконачности“ претвориле њену личну опсесију у нека од најфотографисанијих уметничких дела последњих пола века, преминула је у 97. години. Преминула је 14. августа 2026. године у болници у Токију, према саопштењима њеног студија „Јајои Кусама Инк.“ (Yayoi Kusama Inc.), музеја „Јајои Кусама“ (Yayoi Kusama Museum) и њене дугогодишње галерије „Дејвид Цвирнер“ (David Zwirner). Вест о њеној смрти постала је јавна 27. августа.
У саопштењу њене галерије наведено је вишеструко отказивање органа као узрок. Други медији су известили да њен студио није навео ниједан, тако да тачан узрок није у потпуности утврђен у сваком извору, иако сви потврђују датум, локацију и чињеницу њене смрти.
Допринос Јајои Кусаме култури импресивне уметности
Кусамина смрт затвара поглавље о уметнику који је најзаслужнији за доказивање да инсталација у којој се може ући може постати заједнички, за камеру спреман културни тренутак, иста валута која сада покреће главне фестивалске бине и пројекционо-мапирана уметничка искуства. Много пре него што је „импресивна уметност“ постала категорија на сваком фестивалском програму, Кусама је градио собе са огледалима дизајниране да се у њих уђе, да се кроз њих лута и да се у њима изгуби.
Тај инстинкт се исплатио у бројкама које су организатори фестивала препознали. Њено истраживање „Infinity Mirrors“ из 2017. године у музеју Хиршхорн у Вашингтону генерисало је отприлике 34,000 објава на Инстаграму и 330 милиона импресија, што је рани сигнал жеље за дељивим, спектакуларним уметничким просторима који сада обликују начин на који фестивали и музеји дизајнирају сопствене инсталације.
Ко је била Јајои Кусама?
Кусама је рођена 22. марта 1929. године у Мацумоту, Нагано, у трговачкој породици која је водила расадник биљака и фарму семена. Њено детињство је било тешко, обележено злостављајућом мајком и одсутним оцем, а око 10. године почела је да доживљава живописне халуцинације, бљескове светлости, густа поља тачака и цвеће за које је говорила да јој говори.
Цртање је постало њен начин суочавања са тим визијама, и до 1939. године је већ створила тачкасту слику жене коју бришу мрље, тему којој ће се враћати до краја каријере. Кратко се школовала на Универзитету уметности града Кјота 1948. године, проучавајући традиционално јапанско сликарство нихонга, али се фрустрирала његовом формалношћу и уместо тога се окренула европској и америчкој авангарди.
Како је Кусама изградила своју репутацију?
Кусама се преселила у Сијетл 1957. године, а затим у Њујорк, где је брзо постала заштитни елемент авангарде у центру града, заједно са уметницима попут Доналда Џада и Еве Хесе. Сликала је монументална платна „Мрежа бесконачности“, нека дужа и преко 30 метара, и прекривала мердевине, столице и кауче меким, фаличним избочинама у опусу који је сада препознат као пионирска мека скулптура.
Такође је организовала голе „хепенинге“ у Централ парку и на Бруклинском мосту као протесте против Вијетнамског рата, а 1966. године је непозвана упала на Венецијански бијенале са Нарцисовом баштом, продајући појединачне кугле са огледалима за два долара свака док је званичници нису забранили. Упркос томе, савременици попут Ендија Ворхола и Класа Олденбурга често су добијали веће признање за сличне идеје, празнину коју историчари касније повезују са сексизмом и расизмом са којима се Кусама суочавала као Јапанка радећи у сцени којом доминирају мушкарци.
Шта је соба са бесконачним огледалима
„Соба са бесконачним огледалима“ је огледална комора испуњена висећим светлима или куглама које се бескрајно рефлектују, растварајући зидове у оно што делује као бескрајан простор. Кусама је започела серију 1963. године и наставила да гради нове верзије до краја живота, на крају постављајући сталне инсталације у музејима, укључујући фабрику душека у Питсбургу, музеј „Брод“ у Лос Анђелесу, музеј модерне уметности Луизијане у Данској и Националну галерију Аустралије.
За сцену изграђену око претварања заједничких физичких простора у незаборавна, документована искуства, „Infinity Rooms“ су близу оснивачког текста. Настале су деценијама пре него што су пројекционо мапирање и ЛЕД окружења постали главни елементи фестивала, и доказале су да публика чека у реду сатима на неколико минута унутар простора изграђеног искључиво да би се осетио и фотографисао.
Повратак у славу након година заборављања
Кусама се вратила у Јапан 1973. године и дочекала је непријатељски пријем критичара који су је назвали „краљицом скандала“. Године 1977, након још једног покушаја самоубиства, добровољно се примила у психијатријску болницу, где је пронашла лекара који користи арт терапију и одлучила је да тамо живи до краја живота, са својим студијем на малој удаљености у Токију.
Признање је на крају сустигло и њен рад. Ретроспектива у Њујорку 1989. године, њено представљање Јапана на Венецијанском бијеналу 1993. године и путујућа ретроспектива 1998. године коју су заједнички организовали LACMA и MoMA оживели су међународно интересовање, а њене скулптуре од бундева, развијене као нека врста личног алтер ега након тог бијенала 1993. године, постале су одмах препознатљиве иконе саме по себи. Године 2006. постала је прва Јапанка која је добила Praemium Imperiale, једно од највиших признања у свету уметности, а 2016. године добила је јапански Орден културе. Музеј Јајои Кусама, који је лично основала, отворен је у Токију 2017. године.
Шта је рекла о свом наслеђу?
Кусама је била директна о томе шта јој уметност значи. „Наставићу да сликам док не умрем“, рекла је, а на другим местима: „Осећам да ми је мало тога остало у животу, али се и даље борим до смрти за своју уметност.“ У својој аутобиографији, „Безгранична мрежа“, написала је: „Ако би, за сто година, неко видео моју уметност и помислио 'Кусама је урадила заиста добар посао', била бих задовољна. Уметност је за мене кредо.“
Такође је свој рад уоквирила космичким терминима који су се природно уклапали у размере њених инсталација: „Наша земља је само једна тачка међу милион звезда у космосу.“ Према саопштењу музеја Јајои Кусама, наставила је да слика до својих последњих дана и никада није испустила четкицу.
Шта се даље дешава са Кусаминим радом и утицајем?
Музеј Јајои Кусама у Токију остаје отворен као стални дом за њене инсталације, а њене собе са огледалима бесконачности остају дугорочно изложене у музејима широм света. Очекује се да ће Дејвид Цвирнер, њена галерија од 2013. године, наставити да представља њено имање и фондацију, иако детаљи сахране и комеморације нису објављени до писања овог текста.
Кусама је провела скоро седам деценија претварајући приватне халуцинације у јавни спектакл, и тиме је помогла у писању плана за импресивна, фотографски спремна уметничка искуства која сада дефинишу толики део фестивалске и инсталационе културе.
Пратите FeedFreq за више информација о уметницима и визионарима који обликују будућност импресивне и фестивалске уметности.
